Cekanje

Divim se ljudima koji znaju da cekaju.

Uobicajeno ljudi svaki dan ustaju, piju kafu i odlaze na posao zureci da ne zakasne.. pa se vracaju kuci, umorni lezu da odmore i traze neki film da ubiju vreme dok cekaju… Cekaju da rucak bude gotov, da se supruznik vrati sa posla, da deca nazovu iz Velegrada i jave da su dobro… Cekaju plate, penzije..
Uobicajeno malo manji ljudi svaki dan ustaju, piju kafu i odlaze na fakultet zureci da ne zakasne.. pa se vracaju u stan, uzimaju knjigu, uce i cekaju… Cekaju da prodje kolokvijum, ispit.. da voljena osoba posalje poruku, da idu na zurku, brucosijadu, kuci.. cekaju stipendije, pakete od kuce…
I nista ne preduzimaju
Zive u cekanju
Ne zive izmedju toga i onda se cude zasto vreme brzo prolazi i heeej kad pre nova godina jedva CEKAM..
Ljudi zaborave da zive dok su zivi.. izgubljeni u cekanju..

Divim se ljudima koji znaju da cekaju.
Ne onima koji samo cekaju.

Odlazak

​Dnevno se bar dva- tri puta oprostis od nekoga jedva cekajuci da ga opet vidis.. nekad je svadja razlog za rastanak, nekad neke neodlozne obaveze.. nekad obicna glupost.. ali nakon svega znas da ces se opet sresti sa tom osobom, da cete sve resiti, sve ce biti okej.. A STA AKO NECE? 

Sta ako je taj susret vas poslednji?

Sta ako su te reci poslednje koje si ikad rekao voljenom bicu?

Onda ces se svaki dan gusiti u njima i zamisljati sta bi ta osoba uradila da je tu, A nije.. i jebeno ces se ljutiti na nju jer nije tu kad ti treba, ostavila te, izdala.. napustila.. jer se tako osecas

I pricaces sa sobom danima zamisljajuci i prisecajuci se svih lepih i onih manje lepih stvari koje ste prosli zajedno..I kada ti se desi nesto lepo ti pozelis da joj ispricas to, da podelis sa njom radost.. jer sreca nije potpuna dok se ne podeli sa nekim.. kao sto je i tugu i bol lakse podneti uz osobu koju volis i koja tebe voli.. ali te osobe nema, nije te napustila jer je zelela, vec je otisla “na neko bolje mesto” i nista ne mozes da uradis da je vratis..

I to boli, i nikad nece prestani da boli, reze svaku koscicu iz sekunde u sekundu bez pauze..

E SAD RAZMISLI STA RADIS SA OSOBAMA KOJE SU TI BLIZU, KOJE SU U MOGUCNOSTI DA SE SMEJU SA TOBOM, DA PLACU SA TOBOM, PRAVE GLUPOSTI, ZEZAJU SE I SA TOBOM I SOBOM I SVIMA OSTALIMA.  ALI IH TERAS ZBOG PONOSA, ZBOG JEDNE POGRESNE RECI.. POGRESNOG IZBORA..

Samo treba da shvatis da je veliki luksuz da dozvolis da oteras ljude koje volis iz svog zivota pre nego sto stvarno budu morale da odu…

I ne zaboravi da pokazes ljudima koliko ti je drago sto su zapravo tu gde jesu.. uz tebe

Iskrenost je snazno oruzje, ne slabost

​U zivotu sam bila na svim stranama. Ponela se kao djubre prema nekim ljudima.. pravila razne scene, prevare, izmisljala svakakve stvari.. i ljudi su bezgranicno patili.

“Unistim sve sto dotaknem” mi je bio vetar u ledja i stavljajuci sebe u legendarnu ulogu Barbare Mori, povredjivala sam ljude iznova i iznova.. do jednog momenta..  A onda, karma li je, kurva klasicna.. sve vrati sa kamatom.. pa sam bila i izdana, prevarena, ponizena.. ali mnogo jace.. i boli, o! i te kako boli.. ali ne mogu da vristim, ne mogu da placem i pricam kako to nisam zasluzila- jesam, i to znam.. ali naucila sam da tudji zivot ne shvatam olako, da ljudske emocije nisu igracke koje bacis kada ti dosade ili ih vise ne zelis.. i pocela da verujem ljudima.. pa me povrede, ne naljutim se, samo i dalje verujem jer znam da su to izgubljene duse koje ce jednom proci kroz to sto i ja prolazim, samo na svoj nacin.. i vidim uvek pre onu dobru stranu u svakom, izvucem onaj mali tracak secanja i kazem “pa hej, mi smo se zajedno smejali i bilo nam je lepo”.. i bude mi lepo, jer znam da sam cistog srca usla i izasla iz svega.. i ne zelim da se vrati lose onome ko mi je lose ucinio, jer znam da osvetom ne dobijam nista..i okrenem se ljudima koji su jos uvek tu i ne odlaze, uprkos svim preprekama i problemima..

to je znak da odrastam, to je znak da sam spremna da volim.. iskreno….

Da li je?